Da li vam je poznata rečenica:
„Uspeh je dobiti ono što želimo. Sreća je želeti ono što dobijemo. – Dejl Karnegi “
Spominjemo SREĆU i USPEH, ali nismo stavili znak jednakosti između ta dva pojma. Zašto?
Da li vas je neko učio sreći? Šta je sreća, gde je nalazimo i kako je stičemo?
Obratite pažnju na sledeću situaciju. Roditelj dolazi u školu sa sledećom rečenicom: „Detetu ne ide dobro matematika, ali zato odlično igra fudbal.“ Šta mislite, koga će ovaj roditelj angažovati radi uspešnijeg napredovanja deteta?
Angažovaće nastavnika matematike. I pretpostavljam da će vam to biti logično, kao i njemu.
Roditelji često školi daju preveliki značaj – poenta moje priče. Radeći u školi često sam doživela ovakve situacije, odosno da su roditelji veoma zabrinuti za rešavanje prolema ocena i nedostatka odličnog uspeha.
Naslušala sam se rečenica: „Da, ali JA znam da on to može i zašto bi iz tog predmeta imao 4 kada može imati 5 i ZNAM (sada čitajte pažljivo) da će mu to pomoći da upiše bolju školu, fakultet, naći će bolji posao“ Ovaj drugi deo rečenice i vama zvučni smešno, zar ne?
Generacija „Z“, 21. vek, hm…..Ima li povezanosti sa prethodno rečenim?
Možda ne treba da pojašnjavam, ali imam potrebu da to uradim jer znam da ovaj tekst čitaju mlađi i stariji roditelji, a možda i deca.
Cilj mi je da se deca ne ohrabre i ne koriste ovaj blog članak kao argument za „neučenje“ jer tekst to sigurno NIJE, već da bih objasnila nepovezanost SNALAŽENJA kroz život sa obavezno odličnim školskim uspehom.
Škola nije samo učenje i školski uspeh. Škola je mesto gde se stvaraju nova prijateljstva, gde se uči toleranciji, stvaraju prvi međuljudski odnosi sa vršnjacima i sa odraslima (nastavnicima, profesorima, saradnicima, pomoćnim radnicima i sl.)
Tu je i školsko dvorište i igre koje se tu dešavaju, put od kuće do škole, a sve obojeno različitim emocijama i iskustvima.
Danas idem ka školi i nailazi mi u susret drugarica sa detetom koje je upravo krenulo u prvi razred. Oduševljeno prilazim oboma i naravno, totalno nerazmišljajući postavljam pitanje detetu: „Ko je to nama krenuo u prvi razred, kako je?“
Dete me je prosto „oduvalo“ pogledom i bujicu reči sasulo u lice: „Zar svako ko prođe mora da me pita kako mi je u školi, neću o tome da pričam!“
Nije mi bilo prijatno, ali sam ga u potpunosti razumela – Izvinila sam se, dok je majka „crvenela“ i rekla da ćemo drugi put pričati o tome, ako bude bilo prilike.
Čitajte između redova šta mi je dete poručilo: Škola je odjednom postala važnija od mene!
Kada počne ocenjivanje postavljamo pitanja poput: „Koju si ocenu dobio, šta si učio, kada ćeš napisati domaći zadatak?“ Dete u sebi pomisli: „Njega samo zanima moj uspeh, ja ga i ne interesujem.“
Dakle, sreća je i ono što škola nije. Snalaženje u životu zavisi od truda, marljivosti i pozitivno utemeljenog stava o životu.
Brojna istraživanja potvrđuju povezanost iskustava iz ranog dečijeg uzrasta, uspeha u detinjstvu i odraslom dobi.
Takođe, dokazuju da za akademska postignuća deteta nisu toliko bitni materijalni status porodice, genetska predispozicija, pa čak ni inteligencija koliko faktor sreće.
Zašto je to tako?
Srećna deca porastu u komunikativnije, otvorenije odrasle osobe, sa više samopouzdanja i spremnosti za rizike od onih koji nisu imali srećno detinjstvo.
Kada pitate srećne osobe zašto su srećne, one kao primer navode dobre međuljudske odnose sa porodicom i prijateljima, ljubav i zadovoljstvo bavljenja onim što vole. Uspeh i školska postignuća ne igraju značajnu ulogu u ovim odgovorima.
I znate šta je naznačajnije u celoj priči: Biti srećan može se naučiti. Srećan roditelj je onaj koji svojim primerom pokazuje da je srećan dok uređuje sobu, popravlja bicikl, kada uređuje baštu, kada srećno i nasmejano provodi vreme sa prijateljima.
Sreća je kada svoje dete naučite da otvoreno sa vama priča o „neobaveznim“ temama kao što je ljubav, odnosi sa vršnjacima, kompjuterskim igricama – kada ste mu sagovornik – to je BAŠ velika sreća.
Slušajući te „obične“ teme pokazujemo detetu da nam je stalo do njega, ono tako doživljava da je vredno i da je roditelj zaineresovan za njega pa će onda i imati poverenja u vas da vam se obrati i kada ocene budu malo slabije.
Razmislite pre nego što postavite prvo pitanje detetu kada se vrati iz škole. Da li ćete mu se obradovati, zagliti i podariti osmeh ili ćete ga najpre upitati: „Kako je bilo u školi, ima li neka ocena?“