Da li mislite da je pedagogu i porodičnom psihoterapeutu u ulozi roditelja lako? Za mene to zna da bude opterećujuće, i to baš, baš :).
Rad sa decom me je oduvek zanimao i opuštao. Svaki, i najgori dan, znao je osmehom da mi oboji savetodavni razgovor vođen sa učenicima. I za „zahtevnu“ decu sam uvek imala strpljenja i mnoštvo ideja kako možemo rešavati situacije.
Učenici sa poremećajima – autizam, selektivni mutizam, anksioznost, sa suicidnim mislima su za mene uvek bili izazov, uživala sam u svakom njihovom koraku napred.
Satima i danima mogla sam da ih posmatram, slušam i vodim duge razgovore, strpljivo čekam da se uključe u aktivnost koju vodim, učim sa njima, bodrim i njih i njihove roditelje, hranitelje, bake, prabake. To i sada rado činim.
Ali, sa druge strane, sebe u roditeljskoj ulozi ne doživljavam tako uspešnom. Uloga majke za mene je veliki izazov, i ako je u nekim trenucima jako zahtevna. Toliko znanja, informacija, pročitanih knjiga, položenih ispita, naučenih tehnika treba primeniti kako bih vaspitala svoje sopstveno dete.
Razvoj deteta po fazama sam od prvog dana pratila po literaturi iz Razvojne psihologije. Priznajem, sto puta sam bila zabrinuta da li je sa mojim detetom sve u redu. Zašto se ne okreće na levu stranu, zašto ne drži igračku čvrsto, zašto ne žvaće, zašto se ljuti, zašto je u otporu, zašto plače kada su deca malo bučnija u parku?
Bilo je tu mnogo vođenih dijaloga u mojoj glavi, mnogo pitanja bližnjih koji očekuju da ja na sve imam odgovor. PA TO JE MOJA STRUKA!? Kako imam odgovore za tuđe probleme, a svoje situacije ne rešavam tako lako.
Uh, i dok ovo pišem osećam „stisak“ u grudima. Veliki teret sam skinula „sa leđa“ kada sam svom „Perfekcionizmu“ napisala pismo, obratila se i „dogovorila“ kako ćemo dalje. Od neprijatelja sam počela da pravim saveznika.
Niko nije savršen
Da, JA NISAM SAVRŠEN RODITELj, jer sam učila da takvi i ne postoje.
Mnoge strahove klijenata, roditelja tek sada razumem. Volela bih da se vratim nekim seansama, savetodavnim procesima vođenim sa roditeljima i zagrlim ih, kažem im da ih u potpunosti razumem, da sam kroz sve to prošla i da sam mnogo iz tog iskustva naučila, promenila.
Naučila sam da neke stvari jednostavno treba prihvatiti:
- Da mi je kuća često u haosu.
- Da su igračke po svim sobama.
- Da mi se dete glasno smeje, a već u sledećem trenutku plače onako „bez razloga“.
- Da me ljudi pitaju zašto plače, a da ja ne znam odgovor (ili da ne želim da odgovorim).
- Da pokazuje ljutnju tako što neće da jede, da se obuče, da priča…
- Da ne želi da se druži sa detetom moje najbolje drugarice.
- Da nam treba puno vremena da se spremimo za vrtić, posao.
O da, naučila sam da ne može biti sve kao što sam planirala, da nema gotovih rešenja za sve situacije, da budem tolerantnija, ne dajem dijagnoze, ne vidim u svemu patologiju – već da živim ovde i sada!
Da budem majka koja se susreće sa problemima i radi na rešavanju istih.
Majka koja ne zna zašto je dete uznemireno, ali pokušava da istraži šta „radi“ da bi se dete umirilo. Majka koja ume da kaže da ne želi sada da priča o tome. Priznajem da ipak neke stvari i dalje učim, ali napredujem :).
I da, to je trenutak kada je PERFEKCIONIZAM počeo da bude moj saveznik. Sada težim da rešavam stvari, ali mogu sebi da priznam da je OK, i ako nije sve po prvobitnom planu, po knjigama, po mom (što bi rekao moj suprug).
Naravno, ne odustajem od svojih težnji da u svemu budem perfektna, ali sam postala svesna da neke ciljeve moram da korigujem i da ih stavim u realne okvire kako bih ih ostvarila u meri koja je u datim okolnostima jedino moguća. 🙂