Sve je više dece zarobljene u virtuelnom svetu – dece koja kasno progovore, koja imaju nesvakidašnje pokrete, određenih problema u motorici, problem da funcionišu u vršnjačkim kolektivima, koja su spokojna samo kada su ispred ekrana.
Kako se mi roditelji ponašamo u virtuelnom svetu? Da li koristimo njegove pozitivne strane ili smo i sami taoci istog?
Sve više vremena provodimo pred različitim ekranima. Ne znam da li se slažete sa mnom, ali korona je „zahtevala“ da razvijemo digitalne kompetencije kako bi nastavili nesmetano da se obrazujemo, radimo, družimo se, kupujemo, plaćamo račune – živimo ☺.
Deca su svakodnevno ulazila u virtuelne učionice, a mi u naše virtuelne kancelarije. Mnogo smo naučili i sada se olako prijavljujemo na vebinare, seminare, sve nam je dostupnije za kupovinu (naročito nama iz manjih gradova), račune plaćamo elektronski.
Ako se okrenemo na drugu stranu, uočljiviji su problemi „zarobljenosti“ u virtuelne svetove. Deca sve više vremena provode ispred ekrana (prate TV nastavu, uče u virtualnim učionicama, druže se na društvenim mrežama, igraju igrice i trude se da budu u trendu).
Priznajem ni sama ne zaostajem u tome – na poslu sam veći deo dana ispred računara, vodim onlajn seminar, komuniciram sa kolegama elektronski, aktivna sam na društvenim mrežama i uvek imam dobar povod, odnosno opravdanje zašto sam ispred ekrana – baš kao i naša deca ☺.
Šta me je navelo na razmišljanje o ovoj temi ?
Dok sam večerala sa majkom u restoranu pogled mi je privukla tročlana porodica – otac, majka i dete (tinejdžer) koji su sedeli za stolom i svi su u rukama imali svoj mobilni uređaj. Fizički su bili prisutni, uživali su u jelu i piću i svom virtuelnom svetu. To je u meni izazvalo neprijatno osećanje, iako je njima bilo lepo.
Deca čiji je mozak svakodnevno izložen virtuelnom svetu navikao je na puno šarenih draži, hiljade implusa i stvaran svet mu postaje dosadan, monoton, njihovu pažnju je teško pridobiti u učionici, teško ih je usmeriti na knjigu jer se ništa ne mrda, skače, nema jakih zvukova, šarenila.
Najbolji pokazatelj koliko je dete „zagriženo“ je koliko zapravo negoduje kada mu ugasimo crtać, pozovemo ga da isključi igricu ili da se odvoji od društvenih mreža.
Mi roditelji imamo važnu ulogu u tome. Za početak mi smo modeli deci i bitno je koliko vremena provodimo ispred ekrana, šta za nas same znači virtuelni svet – da li nam služi samo za zabavu i druženje ili i za rad i učenje? Koliko vremena provodimo ispred ekrana, da li postoji planirano vreme kada ili uzimamo mobilni telefon kad nam je dosadno?
Ako procenimo da smo loši modeli, nije strašno, uvek ima prilike da se promenimo. Koristićemo prednosti virtuelnog sveta ali ćemo i smanjiti rizik da postanemo taoci istog. Nije rešenje da se udaljimo od svih uređaja, kao i da iste „uzmemo“ deci, jer bi to dovelo do još većeg otpora, uznemirenosti i svakako ne bi dovelo do očekivanih dugotrajnih pomaka.
Uostalom, tehnologija ima mnogo pozitivnih strana zašto je ne bi koristili? Za mnoge poslove su nam neophodni kompjuteri, tableti, telefoni, društvene mreže da bi bili u kontaktu sa ljudima. Zato je to odličan trenutak da se planiski pozabavimo granicama.
Koje granice treba „postaviti“ kako bi bili funkcionalni u virtuelnom svetu?
Tragajući za mogućim rešenjima da svoj uočeni problem rešim, da manje vremena trošim na nepotrebno surfovanje internetom i kraći boravak na instragramu (koji obožavam) kreirala sam sledeće korake:
- Za sam početak bilo mi je bitno da zastanem i razmislim koliko vremena provodim ispred ekrana. Da izlistam koje stvari me opuštaju, koliko mi je realno vremena potrebno da budem ispred računara zbog posla. Napravila sam listu šta je to što ću dobiti ukoliko manje vremena provodim u virtuelnom svetu – dobiću više samopouzdanja, vremena, energije, kvalitetnih trenutaka za sebe, svoju porodicu, prijatelje.
- Isključila sam sve notifikacije – Smatram da mi skreću pažnju i ometaju me u svakodnevnom funkcionisanju ovde i sada.
- Uveli smo Digitalni sat – to je vreme posle ručka koji je predviđen za odmor ili mogućnost da se opuštamo uz instagram, gledanje crtaća (tada bi školarci mogli da igraju igrice ili vreme provode na društvenim mrežama koje koriste).
- Nedelja je dan kada smo svi kući, i to je dan od koga svi imaju prevelika očekivanja. Svi jedva čekaju nedelju da odmore i provode vreme uživajući. U jednom trenutku svi uživamo, ali ispred svojih ekrana – Lara gledajući crtaće, moj suprug gledajući mobilni telefon, a ja svoj laptop. Zato sam predložila ukućanima da uvedemo Dan bez ekrana. To je zaista bilo odlično rešenje da vreme provodimo stvarno zajedno, uživajući u zajedničkim aktivnostima, u prirodi, igrama na otvorenom prostoru.
- Razmišljali smo o aktivnostima koje možemo raditi kako bi proveli vreme na zanimljivi način ove jeseni i napravili smo ček listu. Ček liste znaju da budu jako zanimljive za decu. Interesantno im je da kada nešto urade mogu i da čekiraju. Imam utisak da se još više raduju urađenom. To nam je predlog šta možemo raditi u trenucima kada bi dosadu “lečili” ispred ekrana.
- Nešto što je meni jako bitno – sat vremena pre spavanja sam bez telefona. To vreme koristim za sebe, za čitanje knjige, časopisa, posmatranje akvarijuma- to je nova stvar koja me najviše opušta.
Da sumiram:
Jako je bitno da budemo dobar model svojoj deci, da zajedno sa njima pričamo da li na pravi način koristimo tehnologiju.
Da zajedno pravimo planove koje ćemo i sami dosledno poštovati. U početku neće biti lako, biće tu puno ljutnje i otpora. Bitno je da ZAJEDNO dajemo predloge, uvažavamo mišljenja, nalazimo kompromise i ne odustajemo!
* Ukoliko deca koriste računare za učenje i to možemo uvesti u plan.